O izbornim reformama ne brine samo Srbija ili BiH već se o tome uveliko razgovara i na EU nivou
originalni tekst autora Domenec Ruiz Devesa https://www.theparliamentmagazine.eu/news/article/a-paneuropean-constituency
Reforme evropskih izbornih zakona kako bi izborne jedinice postale panevropske mogle bi povećati legitimitet i približiti Evropu njenim građanima, smatra Domenec Ruiz Devesa.
„Evropski parlament je već počeo sa predlaganjem reformi evropskog izbornog zakona. U idealnom slučaju, oni će stupiti na snagu uoči evropskih izbora 2024. godine, zakonodavne inicijative za koju imam čast da budem izvestilac.“
Mnogo je razloga za ove reforme, nakon onih koje su preduzete 2015. godine, a koje do danas nisu stupile na snagu. Prvo, nije uspostavljena jedinstvena izborna procedura za izbore za Evropski parlament, što bi trebalo da bude moguće prema Ugovoru.
Ovo generiše niz važnih nedoslednosti, na primer prilikom podnošenja kandidatura, o periodima za kampanju, danima glasanja, metodama za dodelu mesta, uzrastu za ostvarivanje aktivnog i pasivnog biračkog prava, između ostalog. Cilj ove reforme bi takođe trebalo da bude eliminisanje barijera koje ometaju biračko pravo osoba sa invaliditetom, pripadnika manjina ili kao posledica boravka u drugoj zemlji.
„Uz sve ove elemente, izbori za Evropski parlament 2024. mogu predstavljati novu prekretnicu u federalizaciji političkog sistema Unije“
Čisto politička dimenzija izbora je važnija od pravnog okvira trenutno. Ostaje izazov da se stvori panevropska debata, ona koja može nadmašiti buku od 27 istovremenih nacionalnih izbora koji se često vrte oko domaćih pitanja ili zaspituju nacionalnu vladu na funkciji. Evropske političke partije su slabije, postoje kao konfederacije nacionalnih političkih partija, trenutno nesposobne da samostalno vode kampanju za izbore.
Evropski izbori u maju 2019. pokazali su pozitivan trend, jer je nekoliko tema bilo zajedničko različitim zemljama tokom kampanje, na primer, izazov klimatskih promena. Izlaznost je takođe porasla prvi put od 1979. godine, premašivši 200 miliona glasova, dostigavši simbolični prag od 50 odsto, uz veće učešće mlađih birača.
Međutim, iako su evropske političke partije predstavile detaljan program i kandidata za predsednika Komisije, po principu „ najbolji kandidat“, nije preterano reći da velika većina glasača nije bila svesna ove realnosti. To je zato što se ni njihov imidž ni logotipi njihovih političkih partija nisu se pojavljivali u velikoj meri na posterima, brošurama i predizbornim reklamama, niti na glasačkim listićima.
Panevropsko biračko telo bi postiglo tri cilja, koje smatram važnim i međusobno povezanim. Prvo, ojačale bi se evropske političke partije, koje bi imale moć da biraju transnacionalne kandidate, kao i da vode kampanju podrške njima i njihovom programu, sa sopstvenim logom. Neki od ovih kandidata vodili bi kampanju širom Evrope, ne samo u svojim državama porekla ili prebivališta.
Ovo bi doprinelo drugom cilju transnacionalnih lista: stvaranju panevropske političke i izborne debate širom panevropske izborne jedinice, zasnovane na transnacionalnim kandidatima i programima koje su predstavile evropske političke stranke i prevazilaženju problema koje su izazvali 27 paralelnih nacionalnih izbora.
Na kraju, princip vodećih kandidata na čelu Komisije – uvežbavan 2014. i 2019. godine – prešao bi iz virtuelnog u realan, budući da bi birači u svakoj zemlji imali dve glasačke kutije, jednu za nacionalnu listu svojih izbora, a drugu za izbornu transnacionalnu listu, sa logom evropske političke partije. Nju bi posebno vodio kandidat za čelo Komisije u ime dotične evropske političke porodice.
Ipak, istina je da moramo izbegavati da transnacionalne liste favorizuju kandidate iz najmnogoljudnijih država, čije stranke teže da imaju veći uticaj, na štetu kandidata iz manjih i srednjih država. Iz tog razloga, smatram da je poželjna panevropska izborna jedinica od 46 članova, što je maksimum dozvoljen trenutnim Ugovorom, tako da najmanje jedan kandidat po državi članici bude zastupljen na transnacionalnoj listi.
„I dalje je izazov stvoriti panevropsku debatu, onu koja može nadmašiti buku od 27 istovremenih nacionalnih izbora“
Takođe je važno osigurati da kandidati iz većih država monopolizuju najviše pozicije, zbog čega je neophodna geografska ravnoteža u svakom delu liste. Time bi se izbeglo ponavljanje kandidata iz iste države članice unutar svake sekcije i između uzastopnih mesta.
Takođe bi bilo poželjno da transnacionalni poslanici EP odrede, nakon svog izbora, državu za koju će voditi svoju političku aktivnost kao prioritet, što se podrazumevano proteže na celu Uniju (nešto što važi i za aktuelne evroposlanike izabrane iz nacionalne izborne jedinice).
Evropske političke partije takođe treba da razviju interna pravila koja bi favorizovali geografsku ravnotežu prilikom sastavljanja transnacionalnih lista. Što se tiče izbornog sistema, najpoželjniji je jednostavan sistem zatvorenih lista, sa d’Hondtovom formulom za raspodelu mandata, koja se u Evropi najviše koristi na nacionalnom nivou, i bez minimalnog cenzusa, uvek kontroverznog za manjinske stranke. Evropska izborna vlast koja uživa nezavisnost i finansijsku autonomiju za obavljanje svojih funkcija i koju vode nezavisne ličnosti treba da nadgleda ceo izborni proces.
Uz sve ove elemente, izbori za Evropski parlament 2024. mogu predstavljati novu prekretnicu u federalizaciji političkog sistema Unije, pružajući veći interes, legitimitet i snagu našoj transnacionalnoj demokratiji.
Autor je Domenec Ruiz Devesa (ES, S&D) izvestilac Evropskog Parlamenta za izveštaj o izmenama zakona o izboru poslanika
