Kako smo već preneli u Evropi se intenzivno strateški razmišlja o izmenama izbornih pravila, zašto bi to onda kod nas bio tabu i da li je izborna reforma stalni proces koji bi mogao da se poboljšava iz ciklusa u ciklus.
Nakon potpisivanja izbornih pravila od strane određenih političkih parlamentarnih i vanparlamentarnih subjekata za predstojeće izbore u 2022-oj godini, koje će kako čitamo važiti kao lex specijalis samo za taj konkretni izborni ciklus, mislim da je trenutak da se ostave otvorena vrata pitanjima reforme izbornog prava u Srbiji.
Ideje za promene u izbornim pravilima vezane su za više segmenata pravnog okvira. Tako je potrebno razgovarati o oblasti kontorle političkog i izbornog sistema kroz institucije, izmanama pravnog okvira u vezi sa subjektima koji učestvuju kao političke organizacije, izmenama izbornih pravila.
Zašto se nebi recimo formiralo jedno telo u vidu agencije koje bi vodilo i kontrolisalo izborni proces na svim nivoima i za sve gde je potrebno vođenje izbornih prava, umesto raznih republičkih, pokrajinskih i opštinskih izbornih komisija. Da li bi bilo svrsishodno da za svako biračko mesto postoji jedan broj profesionalnih članova komisije koja sprovodi izborni proces a to rade u ime države kroz angažman u takvoj agenciji te da se njihov rad kontroliše od strane subjekata u izbornom procesu imenovanjem njihovih kontrolora i posmatrača.
Zašto nemamo javni registar političkih subjekata koji se vodi slično ili isto kao i registri u APR-u, što bi mogla da bude delatnost te državne agencije koja vodi i kontroliše izborni proces. Zašto recimo svi registrovani politički subjekti ne bi imali svog člana saveta u toj agenciji, odnosno onoliko članova koliko bi bilo srazmerno učešću tog političkog subjekta u političkoj izbornoj areni. Taj i takav savet bio neka vrsta stalnog i obavezujućeg političkog dijaloga svih političkih subjekata u društvu vezanih za izborna prava i pravila, širi kontekst političkog učešća, ne bi to bilo zakonodavno telo već neka vrsta savesti i saveta koji je imao premijeru kroz već vođeni dijalog. Dijalog koji je vođen u parlamentu sa ili bez stranaca nije bio zakonodavan pa je doveo do određenih promena izbornih pravila, ovakvim telom to bi bio stalni proces kontrole i izgradnje izbornog sistema kroz instituciju u državi.
Pravni okvir u kome deluju politički subjekti mora da se menja to je neminovnost ako želimo ići napred sa sitemom izbornog prava građana. Da li su svesni ili ne ljudi u političkim strankama i pokretima ali običan čovek ne veruje u političke stranke, bez obzira na masovna članstva u istima, jer njihov demokratski kapacitet je izrazito nizak i to je vidljivo običnom građaninu. Manipulacija sa članstvom i brojem pristalica je jasno vidljiv u svim političkim subjektima, i parlamentarnim i vanparlamentarnim. Kako da očekuje običan građanin da će se prvaci političkih subjekata demokratski ponašati u sistemima države ako dolaze iz subjekata koji sami imaju izrazito autoritarno i nedemokratsko ponašanje u svojim organizacijama. Politički subjekti moraju da postanu filter demokratskog delovanja pojedinaca za dalje učešće u institucijama državnog sistema. Očekivati od kanibala da će prestati sa kanibalizmom kada iz svog plemena ode u veći skup plemena je utopija, kada mu se daju poluge u kojima će imati više mogućnosti da lakše dođe do svog plena očekivati da neće raditi što i drugi, ono što je navikao u svom okruženju, očekivati da ga okruženje istih promeni u poželjno ponašanje je potpuno iluzorno, prvo treba kanibale odučiti od kanibalizma pa ih tek onda pustiti u „veliki svet“. Političke organizacije moraju prvo da postanu same izvor demokratskih procesa da bi mogle da daju ličnosti koje će demokratski proces sporovoditi na širem političkom nivou.
Treba jasno razdvojiti članstvo u političkim subjektima i aktivizam u političkim subjektima, člansto treba da podrazumeva davanje tom subjektu zarad cilja subjekta, dok aktivizam podrazumeva rad za cilj koji se nadoknađuje, da ne kažem plaća, ne mora da bude isto članstvo i aktivizam, aktivista kome se nadoknađuje aktivizam može i ne mora da bude član ali član je samim članstvom i aktivista koji daje svoju članarinu političkom subjetu. Svako ne davanje članarine organizaciji koja se bazira na članstvu ima ozbiljan potencijal da bude podložna vančlanskim finansijskim uticajima, što je trasiran put ka korupciji, nema organizacija koja može da živi bez finasija koje neko mora da da, samo je pitanje ko finasira tu organizaciju i na koji način.
Koliko je izborni prag, ili popularno cenzus, potreban mora se voditi otvorena rasprava. Da li je cenzus sprečio brojne političke organizacije da se domognu raznih parlamenata, od državnih do lokalnih, koliko imamo onih u parlamenu za koje znamo da ni „rođena majka“ za njih nije glasala ali su koaliranjem ušli u skupštinsku arenu. Da li je to sprečilo poplavu raznih manjinskih politika koje su samo na izborima manjinske a suštinski veze nemaju sa zaštitom prava manjina već samo traže svoj finasijski kolač!? Realno treba sagledati sve to, da li je bolje imati subjekte koji smeju sami da se izmere i izađu na crtu nego one koji marifetlucima zadužuju poslanički ili odbornički mandat.
Direktan izbor kandidata ne mora uvek biti samo većinski već to može biti i neki kombinovani model koji donosi jasnu sliku za koga je građanin glasao. Treba imati što više jasno izabranih organa koji nisu splet manipulativnih dogovora, samo tako se jača kapacitet društva i države.
