U predelima balkanskim više je raznih konflikata, nedoumica a i nekih zamrznutih, nekih mlakih, te nekih bogami i uzavrelih. I svi se međusobno lažu da nisu zainteresovani za određene teritorije i stanovništvo, kao i da su za to da bude baš kako jeste, lažu druge, sebe i ostavljaju nerešeno za buduće generacije da tinja, i tinjaće dok se ne preseče jednom.
Na primer, šta bi bilo sada da je demografska sitvacije između Turske i Grčke ostala na stanovištima pre 1923. godine, da se nije rešio problem, bolno ali rešio za dugi period, isto tako moraju da se reše i ostali problemi kako bi se same države i narodi na Balaknu okrenuli ubrzanom unutrašnjem razvoju, za koji imaju ogromnu perspektivu.
Grčka i Turska, bez obzira na zvanični stav, imaju svoje probleme vezane za Kipar koji je zasebna država sa svim problemima koje ima jedno duboko podeljeno društvo, i to će biti tako bez obzira na perspektive koje je Kipar dobio članstvom u EU sve dok se ne „zakuca rešenje“ kipaskog problema. Bugarska ima svoje problematične odnose sa Severnom Makedonijom i neće lako odustati od svega toga pogotovo sada kada ima „alate“ za pritisak u svojim rukama. Albanija ima pretenzije na teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori i to se neće rešiti nikada ako se bude cepkao većinski albanski korpus po teritorijama sa raznim nazivima, jednostavno oni svi žele da žive u Albaniji i treba im to omogućiti. Srbija ima probleme sa svojom teritorijom na kojoj nema funkcionalnu vlast i nema naklonjeno stanovništvo, a ima pretenzije kao i Albanija na teritorije nastanjene srpskim stanovništvom u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini pa i Severnoj Makedoniji te spornom delu sopstvene teritorije na Kosovu i Metohiji, uz to srpski narod je trenutno najfrustriraniji na Balkanu jer su sve svoje pobede i žrtve u ratovima tokom prve polovine 20-og veka poništili raspadom Jugoslavije devedesetih, a još im se i te slavne pobede dovode u pitanje, iako su u oba svetska rata ostali verni svojim saveznicima uprkos velikim žrtvama zarad te vernosti a ti isti saveznici ih maltene sada proglašavaju svojim neprijateljima što mlade generacije srba navodi na pomisao da su možda kao narod bili tada na pogrešnoj strani jer gledaju kako im žrtve predaka nisu donele očekivani dugortrajni mir i prosperitet. Hrvatska ima sitnije probleme oko teritorije sa Slovenijom, a ima pretenzije na teritorije koje većinski naseljavaju hrvati u Bosni i Hercegovini, dok Bosna kao zemlja bošnjaka može biti samo ako bošnjaci prihvate da moraju pustiti teritoriju na kojoj su srbi i hrvati domicilno većinski, jer nikada srbi i hrvati neće prihvatiti supremaciju bošnjaka nad njima. Bošnjaci moraju da shvate da Srbija i Hrvatska nisu miljama daleko od njene teritorije i da srbi i hrvati u BiH sanjaju da su deo Srbije i Hrvatske, te da se to neće promeniti ni za sto godina od danas. Takođe bošnjaci obmaljući sebe i svoje patrone da imaju problem samo sa lokalnim srbima i hrvatima u BiH prave veliki problem svima kada „nagaze“, a često to rade, srbe i hrvate u BiH, jer nisu oni „nagazili“ milion srba ili pola miliona hrvata iz Bosne već sedam milion srba i četiri milion hrvata koji žive okolo svih tih bošnjaka, dok srbi i hrvati nisu kadri mirno to gledati, jer nijadan narod nije kadar mirno gledati kako im neko tlači sunarodnike.
Balkanska konferencija o miru i stabilnosti mora da donese teritorijalne korekcije koje će dugoročno umiriti trusno balkansko područije. U takvoj sitvaciji najveće žrtve su tri najnestabilnije države Kipar, Severna Makedonije i Bosna i Hercegovina kojima preti redefinisanje u potpunosti ovakvom konferencijom. Najvažnije pitanje trenutne stabilnosti je kako će te tri države redefinisanjem ugraditi sebe u kamen temeljac stabilnog i mirnog Balkana!?
Činjenica bez sumnje je da će Albanija i Srbija sa zaokruženom teritorijom na kojoj žive srbi i albanci garantovati čvrst mir i stabilnost na duge staze, a pitanje je čime će Bugarska i Crna Gora biti zadovoljni u toj podeli, šta će bosanski muslimani i makedonsko stanovništvo koje nije opredeljeno za jedan od tri dominantna balkanska slovenska etniciteta (srbe, bugare i hrvate), da li će Hravtska sa zaokruženom teritorijom koju naseljavaju hrvati dobiti konačanu potpunost kao država spremna za razvoj prijateljskih odnosa sa ostalim balkanskim nacijama na ravnopravnoj osnovi, da li će Turska i Grčka, turci i grci pre bi se reklo, prihvatiti činjenicu da je vreme da reše zamrznuti tinjajući konflikt zarad šireg napretka celokupnog regiona!? Sve su ovo otvorena pitanja za Balkansku mirovnu konferenciju, ako je bude bilo voljom balkanskih nacija. I da, zaključak da je vreme za balkansku konferenciju naroda koja će rešiti dugoročno i verovatno trajno probleme došlo je sa sigurnošću, jer ako sada ne rešimo rešiće to neka druga generacija ko zna na koji način, a tenzija neće prestati bez redefinaisanja granica i odnosa koncentracije naroda na Balkanu.
