Predlog korenite promene političkog sistema – šema za razmišljanje
Autor: Dragan Stojić
Često su Srbi kroz svoju svoju istoriju vapili za demokratijom, istovremeno želeći ’’čvrstu ruku’’ na čelu države. Klicali su slobodi podržavajući diktaturu, zaklinjali se u vođe dok su aplaudirali njihovom odlasku s vlasti, čak i fizičkoj likvidaciji dotadašnjih političkih uzora. I tako u krug dva veka.
Poražavajuće rezultate i još veće tenzije u društvu donosile su eksperimentalne promene sistema iza kojih nisu stajale iskrene i ozbiljne namere: od kombinovanog izbora narodnih predstavnika i slobodne volje srpskih kneževa, zatvaranja poslanika od strane poslednjih Obrenovića, preko Šestojanuarske diktature Aleksandra I Karađorđevića iz 1929. godine, kojom je praktično ukinut parlamentarizam i sva vlast stavljena u njegove i ruke njegovih poslušnika, a odluka zapečaćena dve godine kasnije Oktroisanim ustavom, nametnutim od strane istog vladara, što je dovelo do jednopartijskih izbora uz učešće samo dvoru odane Jugoslovenske radikalne seljačke demokratije Petra Živkovića (!), preko Brozovog poluvekovnog apsolutizma, oličenog u monopartijskoj vladavini njegovih kadrova u Srbiji i šire, nastavljenog u Miloševićevo vreme, kada je predsednik formalno igrao u tandemu s Vladom Republike Srbije, suštinski političke (auto)golove postižući samostalno.
Četiri godine po njegovom padu s vlasti na red je došla tzv. kohabitacija, vreme u kom je šef države Boris Tadić često udarao u klin, a izvršna vlast pod dirigentskom palicom Vojislava Koštunice u ploču, što je rezultiralo privatizacionom golgotom, sukobima po pitanju strategije u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, nezaustavljim klackanjem između otvorenog stajanja na stranu Zapada (Tadić) i nespretnog balansiranja (Koštunica).
Sreće nije bilo ni po dolasku na vlast Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera 2012. godine.
Predsednik Tomislav Nikolić (2012-2017), iako je u srpskom političkom sistemu u pitanju bicefalna vlast, bezuspešno je pokušavao da uspostavi autoritet, krećući se malim manevarskim prostorom, zbog ograničenih ovlašćenja ostajao je u senci svog saborca Aleksandra Vučića, koji ga pre nešto manje od pet godina nasledio u fotelji namenjenoj čelnom čoveku Republike Srbije, ujedno nasledivši i probleme povezane sa, u najmanju ruku, nedovoljno kvalitetnim kadrovima, prečesto inertnim, pa i dan – danas samostalno rešava pitanja koja nisu u opisu njegovog posla.
Sve navedeno ukazuje da je kroz dvovekovnu istoriju moderne srpske države nedostajao politički sistem prilagođen mentalitetu ovdašnjeg naroda i njegovom shvatanju regulisanja društvenih odnosa u ovoj oblasti, praktična a ne podela vlasti pro forme, sprečavanje zloupotrebe ingerencija, mešanje u tuđ i nemešanje u sopstveni delokrug rada. Možda je problem u tome što nismo spremni na radikalne poteze, promene, jer nas baš oni mogu bar približiti stabilnim državama.
Prvi uslov na putu ka boljitku mogao bi biti na predsednički sistem vladavine.
Predsednika Republike Srbije ( u daljem tekst Predsednik(a)) bi i nadalje trebalo birati direktno, ne u parlamentu, jedino bi mu mandat bio skraćen na četiri godine, kako je bilo do pre devet i po godina, dok mogućnost vanrednih izbora za šefa države treba ukinuti pod jedim uslovom – ukoliko bi Predsednik dobio poverenje građana po drugi put uzastopno , oni ga posle dve godine, dakle u šestoj godini njegove vladavine, izjašnjavanjem na referendumu prostom većinom (50 % +1 glas više) glasova mogu razrešiti dužnosti. Kako bi se sprečilo uspostavljanje kulta ličnosti i samovlašća, jedna osoba bi funkciju Predsednika mogla obavljati najviše u dva mandata, dakle osam godina (vezano ili s pauzama), uz uskraćivanje mogućnosti da pre ili posle toga preuzme mesto predsednika Vlade Republike Srbije ( u daljem tekstu Premijer(a)). Time se onemogućuje zloupotreba vlasti prelaskom s jednog upravljačkog mesta na drugo. U prevodu – niko ne bi mogao biti na jednoj od dve najbitnije funkcije duže od osam godina, niti ih može kombinovati!
Predsednik bi bez saglasnosti Narodne skupštine Republike Srbije imenovao Premijera i ministre, smenjivao ih , opet bez obaveze da za te poteze traži saglasnost parlamenta. Na taj način se mogućnost sukoba zakonodavne vlasti i Predsednika onemogućava, samim ti se i izbijanje političke krize svodi gotovo na nulu, posebno kad su parlamentarna većina i Predsednik iz različitih političkih opcija. Koliku dobit pruža ovakvo rešenje najbolji dokaz je Ukrajina, u kojoj je krajem prve decenije tekućeg veka došlo do paralize države zbog sukoba predsednika Viktora Jušćenka i vlade predvođene Julijom Timošenko, a sličan problem danas muči i Hrvatsku.
Uprkos ogromnim ovlašćenjima Predsednika, parlament – Narodna skupština Republike Srbije, nastavila bi i ubuduće igrala svoju ulogu, ali bi funkcionisala isključivo kao zakonodavna grana vlasti, to jest telo koje bi samo raspravljalo i usvajalo zakone i druge akte bitne za funkcionisanje države, u skladu sa ustavnim ovlašćenjima.
Broj poslanika treba smanjiti sa 250 na 170, koji bi bili birani neposredno i po većinskom sistemu (glasanjem za ’’ime’’), jer je smisao proporcionalnih izbora (glasanje za stranku ili koalicionu listu) izgubljen onog trenutka kad su po zakonu mandati dodeljeni na raspolaganje narodnim predstavnicima, a ne listama s kojih su izabrani. Direktnim izborom povećala bi se mogućnost osvajanja mandata i samostalnim kandidatima, ljudima koji nisu vezani za stranke i druge političke organizacije. U prvom sazivu Narodne skuštine nakon obnove višestranačkog sistema, formiranom početkom 1991. godine, nakon izbora održanih u decembru 1990, mesto je našlo osmoro kandidata više grupa građana.
Svaka opština/grad bi bili posebna izborna jedinica, time bi svaka od 145 lokalnih samouprava (117 opština + 28 gradova) , ne računajući južnu srpsku pokrajinu i gradske opštine pojedinačno, imala svog predstavnika građana, 15 zagarantovanih mandata pripalo bi izabranim kandidatima s područja Kosova i Metohije, a preostalih 10 u Narodnu skupštinu bi ušlo s lista nacionalnih manjina. Osim ravnomerne zastupljenosti, skraćivanje poslaničkog ’’rostera’’ dovodi do uravnoteženja broja izabranih narodnih predstavnika s brojem stanovnika/birača, jer je apsurd da Srbija sa nešto manje od 7 miliona ljudi (procena iz 2020) ima 250 poslanika, Ukrajina sa nešto više od 40 miliona žitelja 450, Rusija sa nekih 146 miliona duša zbirno 620 ( Savet Federacije + Državna duma), a u Sjedinjenim Državama 535 ljudi ( Senat 100, Predstavnički dom 435) predstavlja oko 330 miliona građana, računajući i one koji nisu stekli biračko pravo.
Mandatni period jednog saziva Narodne skupštine Republike Srbije bio bi četiri godine, bez mogućnosti održavanja vanrednih parlamentarnih izbora, čime bi se predstavnicima građana dalo dovoljno vremena i slobode u obavljanju ove značajne dužnosti. Predsednik Srbije ne bi imao pravo da raspušta parlament.
Nesumnjivo je da navedeni predlozi sadrže manjkavosti,zahteva donošenje novog ustava ili izmene postojećeg, međutim, zadatak svakog nacionalno i društvenog odgovornog građanina nalaže da za najboljim rešenjima neprestano traga.
U korist svih nas!
